Palačinke kroz istoriju
Prošle nedelje na mnogim trpezama širom Evrope, tradicionalno za Uskrs a u slavu porodičnog života i nade u buduću sreću i blagostanje, služene su palačinke. Francuzi su, pekući ih, držali dršku tiganja i zamišljali "najlepše želje", jer je u njihovoj zemlji to stari običaj, piše "Politika".
Ipak, oni koji se ozbiljno bave gastronomijom i istorijom kulinarstva govore o stotinak različitih vrsta palačinki, iako bi oni koji vole da ih jedu rekli da su palačinke – palačinke, samo što ih neko maže džemom, neko posipa šećerom i orasima a treći nadevaju čokoladnim kremom.
A šta reći o onim flambiranim koje su nastale slučajno, krajem 19. veka, kada kuvar jednog restorana u Monte Karlu umalo nije zapalio kuhinju pripremajući palačinke sa konjakom? Natopio je namerno pićem specijalitet, vatra je tu dospela sasvim slučajno i posle preživljenog straha nastale su palačinke "a la suzet".
Iako se priče o nastanku mnogo čega, počev od ajvara do teških filozofskih misli, ne mogu napisati bez nekog od antičkih junaka, stare Grčke i Rima, pomenimo i ovaj put Rimljane koji su pekli mešavinu mleka, brašna, jaja i začina i nazivali je "Alita Dolcia" (nešto slatko). A bilo je to "nešto između" palačinki, omleta i pogačica.
Onaj važniji deo istorije palačinki napisan je u srednjovekovnoj Evropi. Sastojci su bili brašno, kukuruz, krompir, pečene su na kamenju, ognjištu, da bi tek na kraju došao tučani tiganj u koji se samo sipa ulje a posle pečenja dobro obriše bez upotrebe vode.
Upućeni tvrde da je današnje palačinke smislio kuvar pape Gelacija Prvog kad je 2. januara 492. godine u Vatikan došlo toliko hodočasnika da je ponestalo hrane, a našlo se samo jaja i brašna. Novootkrivena poslastica osvojila je Evropu, a za Novu godinu veselo društvo često se takmiči u uspešnom okretanju palačinki u tiganju.
Baš kao što je to nekada radio uoči svake bitke Napoleon proričući sebi budućnost. Ako bi mu koja ispala, osvajač je kretao u boj pun strepnje. Kad je, pekući palačinke pred Moskvom, uspešno okrenuo četiri, a peta mu je pala na pod, posle poraza je mračno rekao: "To je ona peta palačinka!".
Nisu se samo kuvari bavili testom razlivenim po tiganju. Zainteresovali su se i poznavaoci jezika a onda rekli da je reč palačinka nastala od mavarske reči palacsinta (čita se palačinta), a ova iz rumunske placinta, što je došlo iz latinskog placenta, od grčkog plak, genitiv plakos, u značenju "ploča".
Na ukrajinskom je slično kao u mavarskom: palahynta. U Bosni je narodski rečeno to "jestvina od brašna, koja se zove i palačinka" koja se naziva prevrtača "jer kada se ispeče s jedne strane, prevrne se na drugu".
Od reči palačinka dobili smo i nekoliko izvedenica. Palačinkarnica je radnja u kojoj se pripremaju i prodaju palačinke a palačinkaš je onaj koji voli da ih jede. Mada bi nas Amerikanci zbog pankejka, kako oni zovu palačinke, ili Kinezi koji kažu bao bing za to isto, belo pogledali.
Za palačinkaše koji još nisu sami mutili testo, evo i recepta za četiri osobe: 200 grama brašna, dva jajeta, kašika ulja, tri decilitra mleka i malo mlake vode, kašičica soli i šećera. Umutiti, peći tanko u teflonskom tiganju nadevati i jesti, jesti, jesti…
Ipak, oni koji se ozbiljno bave gastronomijom i istorijom kulinarstva govore o stotinak različitih vrsta palačinki, iako bi oni koji vole da ih jedu rekli da su palačinke – palačinke, samo što ih neko maže džemom, neko posipa šećerom i orasima a treći nadevaju čokoladnim kremom.
A šta reći o onim flambiranim koje su nastale slučajno, krajem 19. veka, kada kuvar jednog restorana u Monte Karlu umalo nije zapalio kuhinju pripremajući palačinke sa konjakom? Natopio je namerno pićem specijalitet, vatra je tu dospela sasvim slučajno i posle preživljenog straha nastale su palačinke "a la suzet".
Iako se priče o nastanku mnogo čega, počev od ajvara do teških filozofskih misli, ne mogu napisati bez nekog od antičkih junaka, stare Grčke i Rima, pomenimo i ovaj put Rimljane koji su pekli mešavinu mleka, brašna, jaja i začina i nazivali je "Alita Dolcia" (nešto slatko). A bilo je to "nešto između" palačinki, omleta i pogačica.
Onaj važniji deo istorije palačinki napisan je u srednjovekovnoj Evropi. Sastojci su bili brašno, kukuruz, krompir, pečene su na kamenju, ognjištu, da bi tek na kraju došao tučani tiganj u koji se samo sipa ulje a posle pečenja dobro obriše bez upotrebe vode.
Upućeni tvrde da je današnje palačinke smislio kuvar pape Gelacija Prvog kad je 2. januara 492. godine u Vatikan došlo toliko hodočasnika da je ponestalo hrane, a našlo se samo jaja i brašna. Novootkrivena poslastica osvojila je Evropu, a za Novu godinu veselo društvo često se takmiči u uspešnom okretanju palačinki u tiganju.
Baš kao što je to nekada radio uoči svake bitke Napoleon proričući sebi budućnost. Ako bi mu koja ispala, osvajač je kretao u boj pun strepnje. Kad je, pekući palačinke pred Moskvom, uspešno okrenuo četiri, a peta mu je pala na pod, posle poraza je mračno rekao: "To je ona peta palačinka!".
Nisu se samo kuvari bavili testom razlivenim po tiganju. Zainteresovali su se i poznavaoci jezika a onda rekli da je reč palačinka nastala od mavarske reči palacsinta (čita se palačinta), a ova iz rumunske placinta, što je došlo iz latinskog placenta, od grčkog plak, genitiv plakos, u značenju "ploča".
Na ukrajinskom je slično kao u mavarskom: palahynta. U Bosni je narodski rečeno to "jestvina od brašna, koja se zove i palačinka" koja se naziva prevrtača "jer kada se ispeče s jedne strane, prevrne se na drugu".
Od reči palačinka dobili smo i nekoliko izvedenica. Palačinkarnica je radnja u kojoj se pripremaju i prodaju palačinke a palačinkaš je onaj koji voli da ih jede. Mada bi nas Amerikanci zbog pankejka, kako oni zovu palačinke, ili Kinezi koji kažu bao bing za to isto, belo pogledali.
Za palačinkaše koji još nisu sami mutili testo, evo i recepta za četiri osobe: 200 grama brašna, dva jajeta, kašika ulja, tri decilitra mleka i malo mlake vode, kašičica soli i šećera. Umutiti, peći tanko u teflonskom tiganju nadevati i jesti, jesti, jesti…
Izvor : MONDO
