Junaci antickih mitova

Egejsko more dobilo je naziv prema starogrčkom kralju Egeju. Prema antičkoj legendi, u Atini je vladao stari kralj Egej koji je svake osme godine morao da šalje lađom sedam atinskih devojaka i sedam mladića na Krit kao danak svirepom kralju Minosu. Minos je u svojoj palati od hiljadu soba međusobno povezanih u nepregledni lavirint držao čudovište Minotaura, pola čoveka, a pola bika, koji je proždirao mlade Grke. Egejev sin Tezej odlučio je da ubije Minotaura i tada saopšti ocu da će ako pobedi, po povratku kući na brodu istaći belo, a ako pogine, njegova posada će istaći crno jedro. Kada je doplovio na Krit, Minosova kći Arijadna pomogla je Tezeju da se snađe u palati sa lavirintom i ubije Minotaura. Nakon ubistva Minotaura, Tezej je otplovio lađom i poveo Arijadnu, ali mu ju je oduzeo Dionis na ostrvu Naksosu uz koje je njegova lađa pristala. U gorkoj tuzi za devojkom Tezej je zaboravio na obećanje dato ocu i isplovio je sa razvijenim crnim jedrom. Stari kralj Egej ugledao je sa visoke litice da se izdaleka približava Tezejev brod sa crnim jedrom i u očaju se bacio u more. Od tada se, po legendi, ono zove Egejsko more.

Mit koji je bio veoma omiljen u antičkim vremenima danas je manje poznat po junaku Belerofontu, a više po njegovom konju Pegazu. Belerofont je bio unuk čuvenog Sizifa i sin korintskog kralja Glauka. Svojom lepotom, snagom i odvažnošću bio je sličan bogovima. Nesrećnim slučajem je počinio ubistvo, pa je bio izgnan iz Korinta i utočište je pronašao kod Proita, kralja Tirinta. Njegova žena se zaljubila u naočitog mladića koji ju je odbio, pa je ona osvetu zatražila od svog muža koji je mladića poslao svome tastu, kralju Likije. Kralj Jobat je priredio gozbu koja je trajala 9 dana, a kada je saznao da na kraju treba da svog gosta ubije, nije se usuđivao da to učini, već je odlučio da mladića pošalje na nemogući zadatak. Naložio mu je da ubije čudovište Himeru, zastrašujuće biće koje je bilo spoj lava, divokoze i zmije i koje je bljuvalo vatru iz vulkana Kulehimera. Belerofont se obratio proroku za savet, a on je glasio da Himeru može ubiti samo ako prethodno sebi pribavi Pegaza, božanskog besmrtnog konja koji leti brzinom vetra. Pegaz je izleteo iz odsečene glave Gorgone Meduze i živeo je na gori Helikonu, ali je često dolazio da pije vodu na korintskom akropolju. Kada je Belerefont prespavao u hramu Palade Atine, boginja mu je u snu poklonila zlatnu uzdu kojom će moći da obuzda i pripitomi Pegaza. Belerofontu je to i pošlo za rukom i leteći na Pegazu napao je Himeru strelama iz vazduha i napokon je ubio. Kasnije je Belerofont sa Pegazom odlazio i pobeđivao u najneverovatnijim poduhvatima sve dok nije poželeo da se sa njim popne na Olimp. Zevs je ovaj pokušaj smatrao najvećom drskošću i poslao je obada da ugrize Pegaza. Konj se trgao i zbacio Belerofonta koji je udario glavom o zemlju i izgubio razum.

(Grč. Pleiades, lat. Pleiades ili Vergiliae - kćeri titana Atlasa i okeanide Pleone)

Bilo ih je sedam: Maja, Meropa, Elektra, Tajgeta, Alkiona, Kelena i Steropa. Kad su njihove posestrime Hijade umrle od tuge za svojim mrtvim bratom Hijantom, oduzele su sebi život od žalosti, i najviši bog Zevs ih je pretvorio u sazvežde.

U mitovima su značajnu ulogu imale prve tri: Maja je postala majka boga Hermesa, Meropa - žena korintskog kralja Sizifa, a Elektra - majka kralja Dardana, praoca Ila, osnivača Troje. Prema ranim verzijama mitova, Tajgeta je postala majka Lakedemona, prvog spartanskog kralja. Jedna od njih je na nebu teško vidljiva, a druga se vidi tek povremeno: to su Meropa, koja se stidi što se udala za smrtnika, i Elektra, koja je nakon pada Troje raspustila kosu i luta nebom kao kometa.





Plejade, umetnička predstava

Kao blistavi bog sa zlatnom kosom i krunom od sunčevih zraka, Helios je bio dostojno otelotvorenje Sunca. Prema legendi, stanovao je na istočnoj obali Okeana, u zlatnoj palati, iz koje je svakog jutra izlazio u zlatnim kolima u koja su bila upregnuta četiri krilata konja, i u njima je putovao preko nebeskog svoda. Obasjavao je zemlju zracima koji su joj darovali svetlost, toplotu i život. Uveče je na zapadu opet silazio u vode Okeana. Tamo ga je čekala zlatna lađa kojom se vraćao u svoju palatu, a sledećeg dana bi ponavljao putovanje. Helios je sve mogao da vidi i čuje i bio je bistro oko olimpskog Zevsa. Voleli su ga bogovi, ljudi, životinje i biljke. Jedino u podzemnom Hadovom carstvu nije bio dobrodošao gost. Sam mu se, međutim, uklanjao po sopstvenoj volji.

Heliosova žena bila je okeanida Perza. Na istoku je s njom imao sina Ejeta, koji je postao kralj u Kolhidi, a na zapadu kćer Kirku, moćnu čarobnicu. S Perzinom sestrom Klimenom imao je sina Faetona, poznatog po nesrećnoj vožnji nebeskim kolima, i nekoliko kćeri. Osim njih imao je još dve kćeri s nimfom Neerom. Zvale su se Faetusa i Lampetija, a čuvale su mu stada stoke na ostrvu Trinakiji, današnjoj Siciliji. Tu je bilo sedam stada krava i sedam stada jaganjaca, svako od po pedeset komada. Bila su simbol trista pedeset dana i trista pedeset noći (mesečeva godina kod Grka je imala pedeset nedelja po sedam dana). Prema nekim mitovima, Helios je osim Perze (pre ili posle nje) imao ženu Rodu, kćer boga mora Posejdona. Po njoj je nazvao ostrvo Rodos, koje je izvukao iz morskih dubina, jer na svetu za njega ništa nije ostalo kada su bogovi delili vlast i imanja. Zbog toga su ga stanovnici Rodosa posebno poštovali, kao i svi Grci, a posle njih i Rimljani, iako kod njih kult Heliosa nikada nije imao takvo značenje kao kult sunca i bogova sunca u Egiptu ili u zemljama Bliskog istoka.


Statua boga Heliosa

Prometejev poduhvat, nama poznat iz grčke mitologije, postao je simbol neprestane borbe protiv sile i nepravde. Prometej, što u prevodu znači "promišljen", bio je sin jednog od Titana, prvobitnih grčkih božanstava, i nimfe. Njegov brat je bio džinovski Atlant koji je vladao tajanstvenim potonulim kontinentom Atlantidom, i danas zanimljivim za avanturiste i naučnike. U borbi Zevsovog oca Krona zajedno sa Titanima, a protiv olimpijskih bogova koje je predvodio Zevs, Atlant je stao na stranu svojih predaka. Pošto je Zevs odneo pobedu, osudio ga je da zauvek podupire nebesa svojim plećima.

Međutim, Prometej je bio mudriji od svog brata. On je predvideo ishod ove borbe i stao na stranu pobednika. Pošto je pomogao pri rađanju Atine, boginje mudrosti, ona ga je naučila raznim veštinama: astronomiji, arhitekturi, matematici, medicini, metalurgiji, koje je on prenosio čoveku - svojoj tvorevini. Jer, prema jednom grčkom predanju, upravo je Prometej od gline i vode stvorio smrtne ljude kojima je Atina udahnula život. Kao njihov tvorac, zaštitnik i dobročinitelj, nastavio je da ih usavršava, podučavajući ih svemu onom čemu je njega učila mudra boginja. Međutim, to je izazvalo Zevsov gnev, jer je shvatio da se na ovaj način snaga i sposobnost ljudi stalno uvećavaju.

Naljutivši se jednom prilikom na Prometeja koji ga je lukavstvom nasamario, a potom mu se i podsmevao iza leđa, Zevs je odlučio da ga kazni time što je ljudima oduzeo preko potrebnu vatru. Ali mudri Prometej se nije pomirio sa ovom odlukom. Sporednim ulazom je dospeo na Olimp, zapalio je baklju o usijane sunčeve kočije i razbio je na nekoliko ugaraka koje je sakrio. Potom se iskrao sa Olimpa i ljudima odneo vatru. Zevsa je ovaj postupak toliko razljutio da je odlučio da kazni i vinovnika krađe i sve smrtnike. I dok je ljudima poslao prelepu Pandoru sa kovčegom punim zala i nesreća, Prometeja je okovao za stub na Kavkazu gde mu je orlušina celog dana kidala telo. Bolu nije bilo kraja, jer bi se tokom noći njegovo telo obnavljalo. Ovaj mit postao je inspiracija mnogim umetnicima koji su stvorili brojna značajna literarna i muzička dela.


Okovani Prometej, umetnička predstava

(Grč. Pandora. lat. Pandora - žena titana Epimeteja, koja je na svet donela zlo i patnju)

Kad je titan Prometej, prijatelj i zaštitnik čovečanstva, naučio ljude da koriste vatru, služe se spravama, obrađuju polja, grade kuće, leče bolesne, zatim da čitaju, pišu i računaju, ljudima je svanula zora srećnog života. Postali su razumniji i toliko moćni da su prestali da se boje bogova. To se, naravno, nije svidelo najvišem bogu Zevsu. Uništiti čovečanstvo nije mogao, kako je to najpre nameravao, pa je odlučio da na ljude pošalje zlo i bar tako im zagorča život. Naredio je bogu Hefestu da od zemlje i vode napravi predivnu devojku, a kad je Hefest to učinio, udahnuo joj je život i zamolio sve bogove da je bogato daruju.

Bogovi su bili široke ruke pa su joj osim dobrih darova dali i takve kojih su sami hteli da se reše. Zevs je devojci dao ime Pandora ("Svedajuća") i zapovedio bogu Hermesu da je sa svim tim darovima, zatvorenim u čvrstoj škrinji, odvede na svet Prometejevom bratu Epimeteju. Zevsova namera se ostvarila: Epimetej se u Pandoru zaljubio i, uprkos Prometejevim opomenama, njome se oženio.

Pandorina sudbonosna kutija nije bila dugo pod ključem. O tome kako je došlo do njenog otvaranja postoje dve verzije: prema jednoj, Pandoru je na to nagovorio Epimetej, a prema drugoj, Pandora je sama podigla poklopac i u taj čas su iz kutije izletele sve nevolje, sva zla, bolesti, muke i stradanja i razleteli se po čitavom svetu. Pandora je poklopac brzo zatvorila, ali u kutiji je ostalo još samo ono što su beda i patnja potisnuli na samo dno: nada.

Minotaur (grčki Minotauros, latinski Minotaurus) poznata je mitološka ličnost - čudovište iz knososkog Lavirinta, koje je imalo ljudsko telo i glavu bika. Njegova majka je bila Pasifaja, žena kritskog kralja Minosa, a otac - sveti beli bik u koga se Pasifaja zaljubila u Minosovom odsustvu. Da bi sakrio rođeno čudovište, kralj Minos je naložio slavnom atinskom graditelju i umetniku Dedalu da sagradi Lavirint u koji je zatim zatvorio Minotaura. Minos je u Lavirint bacao mladiće i devojke iz Atine, koje je na Krit svakih devet godina morao da šalje atinski kralj Egej kao iskupljenje, pošto je na Olimpijskim igrama u Atini ubio Minosovog sina Androgeja. Od tog danka u krvi Atinu je spasio Egejev sin Tezej, koji se dobrovoljno javio da bude poslat u Lavirint zajedno sa drugim žrtvovanim mladićima i koji je tamo, uz pomoć Minosove kćeri Arijadne, u teškoj borbi ubio Minotaura.



Tezej ubija Minotaura, detalj sa starogrčke amfore

Kada za nešto kažemo da je "Sizifov posao", mislimo na neki težak, uzaludan i često besmislen posao. Po grčkoj mitologiji, Sizif je bio kralj jednog starogrčkog grada i najlukaviji i najmudriji čovek na svetu, koji je nekoliko puta nadmudrio i same bogove.

Jednom prilikom, kralj Sizif se bio popeo na vrh Akrokorinta i video kako je Zevs, u obličju orla, ugrabio kćer rečnog boga Asopa. Zevs je mislio da je njegova otmica prošla neopaženo, ali je shvatio da nije tako kada je Asop, nakon dugotrajnog uzaludnog traženja, ipak saznao istinu od Sizifa. Zevs se strahovito naljutio zbog izdajstva ovog smrtnika i rešio je da Sizifa kazni poslavši po njega Tanatosa, boga smrti, da ga odvede u Had, odnosno pakao. Međutim, lukavi Sizif izigrao je i ovo božanstvo. Okovao ga je, strpao u gvozdeno bure i bacio u najdublji podrum svoje palate. Tada je Zevs poslao Aresa, boga rata, da oslobodi Tanatosa iz zatočeništva, pa je ovaj, čim se oslobodio, zgrabio Sizifovu dušu i odneo je u Had. Međutim, znajući šta mu se sprema, Sizif je pre toga rekao svojoj ženi da u slučaju njegove smrti ne prinosi nikakve žrtve bogovima. Tako su Pluton i njegova žena Persefona, vladari podzemnog carstva Hada, uzalud iščekivali darove. Kada su zatražili objašnjenje, Sizif im, praveći se veoma tužan i nesrećan, reče da je njegova žena postala bezbožna i bogohulna i da bi bilo najbolje da ga oni puste iz Hada i vrate na Zemlju kako bi je opomenuo. Tako je Sizif još jednom nasamario bogove i vratio se među žive.

Kralj je nakon toga još dugo poživeo i kada je u dubokoj starosti umro i dospeo u carstvo mrtvih, Zevs se setio svih njegovih prevara i lukavstava kojima je pokazao svoje bezbožništvo i bogohulu, pa je odlučio da ga surovo i zauvek kazni. Tako je Sizif dobio zadatak da odgura ogromnu stenu na vrh jedne planine, ali tako da taj zadatak nikada ne može ispuniti - svaki put kada bi stenu dogurao do vrha, ona bi se otkotrljala niz drugu stranu planine, pa Sizif stalno iznova započinje svoj mukotrpni i uzaludni posao.

"Tantalovim mukama" nazivamo najteže moguće patnje na koje čovek može biti osuđen. Izraz potiče iz grčke mitologije i odnosi se na sudbinu Tantala, razmaženog sina ljubimca vrhovnog boga Zevsa. On je, naime, na surov način kaznio svog sina koji je prezreo očevu ljubav i sve bogove.

Tantal je bio bogat i moćan kralj grada Sipila u Lidiji na maloazijskoj obali Egejskog mora. Zahvaljujući naporima oca da ga zaštiti od svake nevolje, živeo je u stalnoj sreći i bogatstvu i nije poznavao nijednu brigu ovoga sveta. Razmaženi kralj, koji je često uživao sa besmrtnim bogovima u najlepšim gozbama na Olimpu, počeo je sebe da smatra nadčovekom, a zatim i ravnim svom ocu Zevsu. Postao je obestan, ohol, uobražen i sujetan - odavao je tajne bogova koje bio čuo na Olimpu i krišom donosio i delio prijateljima ambroziju i nektar, božanske hranu i piće koji čine smrtnike besmrtnima. Iako ga je Zevs opominjao, Tantal nije shvatao očeve pretnje ozbiljno, pa je postao još drskiji. Ubio je svog sina Peloposa, ne bi li proverio da li će bogovi otkriti da je za trpezom posluženo ljudsko meso. Bogovi su Peloposa ponovo oživeli, ali je ovaj postupak Zevs smatrao dovoljnim da svog sina surovo kazni. Zevs je Tantala osudio na trostruke muke - da večno bude u samrtnom strahu, večno gladan i večno žedan. Bacio ga je u Had, podzemni svet, i osudio ga da stoji u bistroj vodi do vrata koja bi se povlačila kada bi pokušao da je pije, a da mu nad glavom vise grane pune najlepših plodova voća koje bi se podizale kada bi on pokušao da ih ubere.

Izraz "Jabuka razdora" sinonim je za uzrok nekakvog sukoba. Potiče iz legende o venčanju Peleja i Tetide na koje jedino boginja Erida nije bila pozvana, s obzirom da je uvek izazivala borbe i sukobe gde god se pojavi, širila glasine i ljubomoru i raspirivala svađu. Međutim, Erida se dosetila kako da nasamari i ujedno se osveti bogovima sa Olimpa. Otišla je nepozvana na veselje i pred noge Here, Atine i Afrodite spustila zlatnu jabuku na kojoj je pisalo "Najlepšoj". Sujetnim boginjama to je bilo dovoljno da zapodenu prepirku o tome kojoj boginji zapravo treba da pripadne zlatna jabuka.

Svemoćni Zevs nije hteo da učestvuje u raspravi, pa naredi Hermesu da povede boginje njegovom lepom i pametnom sinu Parisu i da on odluči koja je od njih najlepša. Paris najpre odluči da jabuku podeli na tri dela i tako ne uvredi ni jednu boginju, ali to nije bilo moguće, pa reši da nasamo sasluša svaku boginju, a zatim odluči kojoj će zlatna jabuka pripasti. Najpre sasluša Heru koja mu obeća da će ga učiniti gospodarom Azije i najbogatijim čovekom na svetu ako izabere baš nju. Atina, boginja mudrosti, ponudila mu je da bude pobednik u svim bitkama i najlepši i najpametniji čovek na svetu. Afrodita, boginja lepote i ljubavi, obasu ga komplimentima govoreći da mu priliči da se oženi ženom božanstvene lepote, pa poče da mu opisuje lepotu Helene iz Sparte, prelepe Zevsove i Ledine kći koja se izlegla iz labudovog jajeta i koja je bila udata za princa Menelaja, najbogatijeg Ahajca. Međutim, to nije bila prepreka da Afrodita Parisu obeća da će učiniti da se Helena smrtno zaljubi u njega i pobegne sa njim iz Sparte ukoliko joj Paris da zlatnu jabuku.

Tako je i bilo. Svojom odlukom Paris je navukao strašan bes Here i Atine koje su potom počele da smišljaju kako da razore Troju. Tako je zlatna "jabuka razdora" dovela prelepu Helenu Parisu, ali i izazvala Trojanski rat.



"Paris daje zlatnu jabuku Afroditi" - slika Franca Florisa (1519-1570) - sa desne strane su Hera (stoji) i Atina (sedi). Iza njih se nalazi Hermes.

Spartanci, stanovnici Lakonije na Sparti u staroj Grčkoj i čuveni ratnici, ostali su u istoriji poznati po čeličnoj disciplini i oštrim vaspitnim merama, ali i po - škrtosti na rečima. Otuda danas izraz "lakonski govor" ili "govoriti lakonski" znači sasvim kratak govor, odnosno govoriti vrlo kratko i sažeto.

Jedna od legendi o Spartancima kaže da su jednom prilikom dobili od Atinjana, svojih najvećih neprijatelja, oštru, preteću poruku koja je glasila:

"Ukoliko ne učinite ono što zahtevamo, povešćemo vojsku na vas i ako vas pobedimo, opljačkaćemo vam sva imanja, sravniti vaše gradove sa zemljom, a decu i žene porobiti."

Hrabri Spartanski ratnici, poznati po svojim uspešnim vojevanjima, odgovorili su na poruku samo jednom rečju: "Ako..."



Statua spartanskog ratnika

Grci, nekada nazivani Heleni (sami sebe i dalje tako nazivaju na grčkom jeziku, a od tog naziva sačinjene su i izvedenice - naziv za grčku državu i sve što je grčko) čini glavni deo stanovništva današnje, ali i drevne Grčke. Ime Heleni potiče od Rimljana, tačnije rimskog naziva za jedno od grčkih plemena kolonizovanih u južnoj Italiji.

Grčka zajednica naroda počela je da se formira još od 12. veka pre nove ere mešanjem starog, predgrčkog (pelazgijskog) stanovništva sa doseljenicima iz Male Azije i plemena iz severozapadnih delova Balkanskog poluostrva. Grci su osnivali mnoge kolonije po Sredozemlju i na obalama Crnog mora tokom vekova svoje superiornosti.



Odisej - lik starogrčke mitologije

Mora se na početku reći da Atinjani,u vrijeme kada ih je zadesila iznenadna sreća,uopšte još nisu bili Atinjani nego,valjda,Kekropljani ili tako nekako.Grad koji se danas zove Atina zvao se,prema legendi,Kekropija,jer ga je sagradio Kekrop,polučovjek-polubog,poznat još i po tome što je imao zmajev rep.

Dođe tako Kekrop jednog dana na planinu Olimp,sjedište bogova,da se požali najmoćnijem,vrhovnom bogu,Zevsu,kako je htio da svom novo sagrađenom gradu potraži zaštitnika među bogovima,ali su se bogovi oko toga posvađali.Najžešća svađa izbila je između Atine,boginje mudrosti i ratničkih vještina i Posejdona,boga morskih voda.E,sad se Zevs duboko zamisli i smisli da je najbolje da Kekropu prepusti da sam izabere.Kekrop,kao mudar vladalac,predloži slijedeće:neka svaki kandidat za zaštitnika njegovog lijepog grada iznese darove,pa će onom čiji dar gradu i zemlji bude korisniji,pripasti čast da grad bude nazvan njegovim imenom.I Posejdon i Atina su ovo oduševljeno prihvatili jer je,naravno,svako od njih bio ubijeđen da će baš njegov dar biti taj koji će Kekropa i njegove sugrađane oboriti s nogu.Atinjane je,kao što je bilo lako pogoditi,usrećila boginja Atina,i to tako što im je poklonila jedno malo,kvrgavo drvce sivozelenog lišća.Drvce je,međutim,pravilo lijepu hladovinu koja je postajala sve veća kako je ono raslo a,što je najvažnije,rađalo je male zelene plodove koji ne samo da su bili ukusni za jelo nego se iz njih moglo cijediti mirisno i hranljivo ulje.Sada je već sigurno jasno da je to bila maslina.Atinjani su se,dakle,opredjelili za naizgled skroman,ali zato veoma praktičan poklon,mada ih je Posejdonov dar u prvi mah mnogo više oduševio.Posejdon je udarcem trozupca o stijenu učinio da iz nje potekne voda.Atinjani su,onako ožednjeli pod Suncem, okusili prve gutljaje i shvatili da je voda-SLANA.

Da ne bude zabune-Pluton iz naslova ove priče nije onaj simpatični Diznijev kucov nego,naprotiv,jedan jako nesimpatični i svima mrski starogrčki bog,poznat još i pod imenom Had.To što ga niko nije volio i nije bilo neko čudo,jer je Pluton bio gospodar mračnog podzemnog svijeta,carstva mrtvih.No,kako ni bogovi nisu od kamena,Plutonu se,eto,desilo da se zaljubi.Izabranica njegovog srca bila je prelijepa Persefona,kćerka boginje Demetre,zaštitnice bilja i zemljoradnje. Pluton,naravno,nije bio vičan udvaranju pa je Persefonu naprosto oteo i odveo je sa sobom u podzemni svijet.

Demetra,izbezumljena od bola i brige,dugo je lutala tražeći svoju kćerku,a kada je saznala da je oteta,toliko se naljutila da je Zemlju kaznila strašnom kaznom:sve biljke su prestale da rastu i rađaju plodove,tako da je zaprijetila sveopšta glad i smrt.Onda je moćni Zevs naredio Plutonu da Persefonu vrati majci.Pluton je međutim,toliko volio svoju ženu da nipošto nije htio da se rastane od nje,ali o Zevsovo naređenje ni on nije smio da se ogluši.I onda je smislio rješenje kojim su,donekle,bili zadovoljni svi: i on, i Persefona, i Demetra.Pošto sa Zevsom nije bilo šale,Pluton je morao da ga posluša i Persefonu vrati majci.Ipak,pošto ni sam nije htio da ostane bez nje,poslužio se malim trikom:dao joj je da pojede jedan plod nara,za koji se vjerovalo da strahovito pojačava ljubav žene prema mužu i poslao je natrag,u gornji svijet.I Persefona i njena majka Demetra bile su presrećne,a na Zemlji je sve ponovo oživjelo:biljke su listale,cvjetale,rasle i davale plodove,a život je nastavio da teče kao i ranije.Ipak,poslije nekog vremena,Persefona je počela da tuguje za mužem koga je,eto,ostavila samog i tužnog u mračnom i hladnom carstvu mrtvih.Konačno,rekla je majci da joj Pluton strašno nedostaje i da će otići kod njega na neko vrijeme,pa će se opet vratiti njoj.Tako je i bilo.Otada je Persefona stalno išla tamo-amo,a stari Grci su vjerovali da se upravo zbog toga smijenjuju godišnja doba:proljeće,ljeto i rana jesen kada sve raste,buja,cvjeta i daje plodove,i kasna jesen i zima,kada sve na zemlji zamire,ali su Pluton i Persefona u podzemnom svijetu sigurno srećni.

Orfej je bio najveći pjevač na cijelom svijetu.Svirao je na liri, instrumentu koji mu je darovao bog Apolon.Kad bi on pjevao i svirao svi bi dolazili da ga slušaju: i ptice, i ribe , i zvijeri iz šume.Orfej je živio srećno, u velikoj ljubavi sa svojom ženom Euridikom.Ali,jednoga dana Euridiku ujede zmija i ona umre.

U velikom bolu Orfej je pjevao tako tužno da je cijela priroda tugovala s njim.Tada se Orfej upustio u strašan poduhvat:sišao je u podzemni svijet i tamo,pred bogom Platonom i njegovom ženom Persefonom,zasvirao i zapjevao o svojoj ljubavi prema Euridiki i bolu zbog njene smrti.Njegova pjesma je bila tako tužna da su i sjeni mrtvih zaplakali,a bogovi su se smilovali i dozvolili mu da povede Euridiku u gornji svijet.Postojao je samo jedan uslov:uspjeće da izvede Euridiku samo ako se nijednom ne osvrne a ako to učini Euridika će zauvijek ostati u podzemnom svijetu.

Orfej je srećan krenuo ka izlazu iz carstva mrtvih.Oko njega je bila tama i grobna tišina.U silnoj želji da vidi ide li Euridika za njim Orfej je zaboravio na upozorenje bogova i osvrnuo se.Euridika je u tom trenutku nestala zauvijek u beskrajnoj tami podzemnog svijeta.Orfej je još nekoliko godina živio usamljen i u velikoj tuzi.

ZEVS (ZEUS),gospodar neba i zemlje,otac bogova i ljudi.

Zevs,najveći od svih besmrtnih bogova sa Olimpa,rodio se u jednoj pećini na planini Dikta,na Kritu,a rastao je,u nekoj drugoj špilji na planini Ida,gde ga je sakrila majka Rea,hraneći se mlakom kozije ninfe Amalteje, dok su ga Nimfe negovale.Zagospodarivši i učvrstivši vlast nad svojom braćom i ostalim bogovima,zadobio je,od svih,zasluženo poštovanje i divljenje,te je,nakon Titanmahije i Gigantomahije,sa pravom,prihvaćen kao gospodar i otac bogova i ljudi.Njegovo oružje je bio grom,dok se njegova vlast prostirala i na nebu i na zemlji.Za Zevsa,njegova zakonita i jedina supruga bila je Hera,koja mu je uvek bila stalna i veran pratilja,kako u životu,tako i u svim njegovim delima.Sa njom je dobio Aresa,Hebu,Ejletiju i Hefesa.Bezbrojne su,međutim bile,njegove ljubavne avanture,sa boginjama i običnim smrtnicama,koje su povremeno izazivale Herinu ljubomoru.Iz ovih avantura,Zevs ,je dobio mnogo druge dece,bogove,polubogove i heroje.Da bi pomenuli neke od mnogobrojnih avantura,može se izdvojiti njegova veza sa Majom iz koje se rodio Hermes,sa Semelom je dobio Dionisa,od Lete,Apolona i Artemidu,iz veze sa Temidom,Suđaje i Hore,a od Mnemosine devet Muza.Iz nebrojenih veza sa smrtnicama koje se pominju,na svet su došli mnogi bogovi i heroji.Svu svoju decu,voleo je i štitio,te su više puta i ona bila povod Herinom besu.



Pored stotine zena,koje se pominju u mitovima o tajnim vezama sa ocem bogova i ljudi,postoji i priča da je Zevsa jako zaintrigirala upečatljuva lepota mladog Ganimeda,koji je bio kraljevskog porekla,iz Troje.Bio je toliko lep da je izazvao erotska osećanja samog Zevsa,koji ga je odveo na Olimp,da mu bude vinotoča,odnosno da mu u pehar sipa nektar. Ali, bez obzira ne njegove strasti,po kojima su bogovi nalikovali ljudima, kao što je već pomenuto,ipak je Zevs bio bog koji je održavao ravnotežu i pravdu.Nije bio samo tužilac i sudija,već je saosećao sa svačijim bolom, i uvek je pokošavao da nesrećnicima olakša patnju,a iznad svega da pravedno presudi.Grčke reči "diogenitos" i "diotreftos" koje su vezane za Zevsovo ime,označavale su vladare te epohe koji su posedovali harizmu,i koji su se,vladajući,rukovodili mudrošću i osećajem za pravdu.

Hera,kćerka Kronosa i Ree,Zevvsova supruga i sestra,majka Aresa,Hebe,Ejlejtije i Hefesa,bila je zaštitnica braka i udatih žena.Njena vaza sa Zevsom započela je mnogo pre njhovog braka,pa su se sastajali krijući se od svojih roditelja.Kasnije,kada su se uskladili odnosi bogova sa Olimpa i Zevsa,i nason Zevsovog ustoličenja,sklopljen je brak.Hera se pojavljuje u brojnim mitovima,a pored svoje,podiže i mnogo druge dece,kažnjava neverstvo i surovo se sveti ljubavnicama svoga muža.Letu,kada je ona nosila Apolona i Artemidu,jurila je sve do ostrva Del,koje je do tad bilo pokretno ostrvo.Iju,koju je Zevs veoma voleo,pretvorila je u kravu.Heru su posebno obožavali u Argu,pa je zbog toga ova boginja bila zaštitnica tog grada.Za vreme trojanskog rata štitila je Grke,i uzimala je učešća u mnogim događajima,koji su uticali na ishod rata.Hera je obožavana i slavljena u celoj Grčkoj,a najvažnija procesija koja je organizovana u njenu čast,predstavljala je sećanje na njeno i Zevsovo venčanje.

Nakon pobede,koju su odneli bogovi sa Olimpa u Titanomahiji, Zevs je obljubio Metidu,kćerku Okeana i Tetije.Tada su mu,Uran i Gea saopštili da će se iz te veze,prvo roditi Atina,koja će mu biti slična po hrabrosti i mudrosti,a kasnije,i sin,koji će ga nadmašiti po sposobnostima,tako da je postojala opasnost da ga,jednog dana,svrgne sa prestola.Da bi izbegao takav događaj,Zevs je progutao Metidu.Međutim,približavao se čas Atininog rođenja,pa je Zevs naredio Prometeju,da mu svojom sekirom otvori lobanju. Tada su,svi,zaprepašćei i izneneđeni,ugledali kako iz Zevsove glave iskače naoružana Atina,mašući svojim kopljem.Nova boginja je,pridruživši se ocu tokom Gigamahije,uspela da pobedi Enhelada, koga je oborila na zemlju,a zatim bacila na njega celu Siciliju,koja ga je prekrila.Iako je bila boginja rata,ona nije bila ratnički raspoložena.Bila je mudra,pametna,i oduvek je pomagale heroje,Perseja,Ahileja,Odiseja i mnoge druge,a ljubav koju je prema njima osećala nije podrazumevala ništa erosko.Atina ja,isto kao i Artemida,odlučila da u brak ne stupi čak na sa bogom,već da zauvek ostane devica.Prema predanju,postoji priča o svojevremenoj svađi između Posejdona i Atine, oko grada Atine.

Da bi rešili spor,odlučili su da oboje poklone gradu po nešto,a da u sporu,pobedu odnese onaj čiji poklon,prema mišljenju ostalih bogova,potrebniji i dragoceniji.Tada je Posejdon udario svojim trozupcem o stenje Akropolja i odmah je potekla voda.Zatim je Atina udarila nogom o zemlju,a na tom mestu izniklo je maslinovo drvo,prvo na svetu,blagoslovljena biljka koja je simboj mira od davnih vremena.Od tada,kada su bogovi presudili u njenu korist,grad Atina nosi njeno ime i pod njenom je zaštitom.

Posejdon,gr;ki bog mora,sin Kronosa i Ree,smatra se jednim od najpoštovanijh bogova Olimpa,jer je pored Zevsa i Here,,jedan od najstarijih bogova.Zlatnim kočijama,krstari po svom kraljevstvu ,odnosno okeanima i morima,između talasa koji ga ni nepokvase,uvek okružen veselim delfinima.Iako se u Ilijadi opisuje kao zaštitnik Grka,u Odiseji stalno proganja Odiseja,svim sredstvima,pogotovu od trenutka kad mu je on oslepio sin,Kiklopa Polifema.Pored toga,i ostale heroje je namučio prilikom njihovog povratka iz Troje,bez obzira što ih je tokom samog rata podržavao,jer ga je veoma pogodilo uništavanje grada,kojeg je on sam svojim rukama sagradio.Posejdon je uživao u ljubavi sa raznim boginjama,kao i sa poznatim smrtnicama,i iz tih veza je imao mnogo dece.Neka od njegove dece su Triton od Amfitrite,Polifem od Toose,Antej od Gee,Orion od Euriale,Pelija i Nelej od Tire,Pegas i Hrisor od Meduse,Atlent od Klito,i mnogi drugi.

Demetra je bila boginja plodnosti,majka zaštitnica polja,koja je štitila sve obrađen površine,a pogotovo žitnih polja.Pored toga smatra se i boginjom koja je učestvovala u stvaranju svijeta,pa sve što na zemlji živi,cveta i donosi plod,svoje postojanje duguje Demetri i njenoj brožljivosti.Demetra je bila veoma privržena svojoj ćerki Persefoni,koju je dobila sa Zevsom,i za koju je bila toliko vezana.Persefona je srećno rasla pored majke i ostalih boginja,sve dok se u nju nije zaljubio Had,koji ju je oteo.Demetra je,čim je saznala za nestanak voljene kćeri,krenula u potragu za njom.Kada joj je Helie otkrio istinu,boginja se toliko naljutila da je napustila Olimp,zapostavila sve svoje dužnosti,i prerušivši se u staricu,otišla u službu kod Keleje.Za to vreme,zemlja je ostala neobrađena,poljoprivreda unazađena,ništa iz zemlje nije izniklo,niti dinosilo plodove.Videvši sve to,Zevs je naredio Hadu da Demetri vrati Persefonu.Had je pristao da svoju ženu dovede u Gornji svet,i vrati je majci,ali je pre toga lukavstvom naterao da pojede zrno nara.To jedno zrno,bilo je dovoljno,na Persefonu veže za Podzemni svet.Sklopljen je sporazum sa Hadom:Persefona je osam mjeseci godišnje provodila sa majkom, a ostala četiri sa Hadom.

Apolon pripada drugoj generaciji bogova sa Olimpa,jer je Zevsov sin od Lete,kao i njegova sestra Artemida.Apolon je učinio mnoga hrabra dela,kao što je bilo oslobađanje Delfa od strašnog zmaja Pitona koga je ubio svojim strelama.Bio je prelepi bog,visok,skladno građen i bujne kose,i zbog toga je imao mnogo ljubavnih avantura,kako sa Ninfama,tako i sa običnin smrtnicama.Jednom je i zavoleo i kćerku boga Peneja,Dafnu.Međutim ona mu nikako nije ljubav uzvraćala,već je,pošto je bog stalno proganjo,zamolila oca da je u nešto pretvori kako bi se spasila.Nimfa je pretvorena u biljku lovor koja je onda posvećena Apolonu.Iz svojih ljubavnih avantura,bog je dobio mnogo dece,Orfeje od Kaliope, Asklepija od Koronide,Lina od Psamate,Aristaja od Kirene,Trojila od Kasandre idr.Pored svojih avantura sa ženama,bog je voleo i lepe muškarce,od kojih su najpoznatiji Hijakint i Kiparis.Nakon njihove smrti,prvi se pretvorio u cvet a drugi u drvo.Apolon je bio i bog ratnik,veoma vešt strelac,koji je mogao svoje strele da dobaci jako daleko.Ljudi su ga prekomerno obožavali,po raznim hramovima i proročištima,takmičenjima,žrtvovanjma. Postao je religijski simbol,kako u umetnosti,tako i u radu.Šta više,neki ga smatraju Pitagorinim ocem.

Artemida,kćerka Zevsa i Lete,rođena istog dana kad i nje brat Apolon, bila je boginja lova i meseca.Od malena,zatrazila je od svog oca Zevsa da ostane nedata,te je naoružana lukom i strelom,obilazila šume u društvu svojih omiljenih srna i jelena.Ona je bila osvetoljubiva boginja koja bi kažnjavala sve one koji bi pokazali nepoštovanje.Istovremeno,štitila je lovce i neiskvarene ljude.Poznata je priča o njenoj osveti Niobi koju je sprovela uz pomoć svog brata Apolona.Nioba se stalno hvalisala kako je rodila četrnaestero dece,za razliku od Lete,koja je rodila samo njih dvoje.Kada su za to čuli Apolon i Artemida,odlučili su da se osvete za uvredu koja je naneta njihovoj majci,te su strelama poubijali svu njenu decu.Još jedna žrtva osvete ove boginje bio je i Aktajon.Boginja je na njega bila besna jer ju je jednom video kako se na nekom izvoru kupala naga.Njena osveta je bila surova.Njega je pretvorila u jelane,a besnilom je zarazila pedeset njegovih pasa,koji su ga na kraju i rastrgli.

Hermes je bio sin Zevsa i Maje,jedne od Plejada,koju je krasila izuzetna lepota.Još od malih nogu,videlo se da će biti lukav i dovitljiv bog,jer iako je još bio u pelenama,uspeo je da svom bratu Apolonu ukrade stado bikova,koje je uspeo tako vešto da sakrije da je Apolon morao da iskoristi sve svoje proročanske sposobnosti,i svoja poznanstva,da bi ih našao.Hermrs se smata bogom trgovine,lopovluka i glasnikom bogova.Na sandalama i šlemu,koje je nosio,imao je krila,i uvijek je držao skiptar.Pored toga što je prvenstveno bio Zevsov glasnik,odnoseći i donoseći poruke po Zevsovom nalogu,bio je i pratilac duša koje je odvodio u Had.Hermes je imao mnogo dece,a neka od njih su: Mirtil od Klimene,Polib od Htonofile i Autolik (Odisejev deda),od Filonide.Kao njegovi sinovi spominju se i Pan,Arpalik,Abder idr.

O Afroditi,boginj ljubavi i ljepote,postoje dvije različite verzije vezane ze njeno rođenje.Prva verzija je da je ona kćerka Zevsa i Dione,dok je prema drugoj rođena iz sperme boga Urana,kada su njegove genitalije,pošto ga je Kron kastrirao,pale u more.Tako je iz morske pene izronila Afrodita.Ona je štitila ljubav i sve zaljubljene,dok joj je najdraža zabava bila da natera bogove da se zaljube u smrtne žene.Volela je da pravi mnoge intrige,da bogove baca u ljubavne zagrljaje,naročito Zevsa,koji je svaki čas bio umešan u neku ljubavnu peripetiju.Međutim,ni ona sama nije mnogo zaosajala u svojim avanturama.Iako je bila udata za hromog boga Hefesa,bila je je i u ljubavnoj vezi sa Aresom.Iz Afroditine ljbavi sa Aresom rodili su se Eros,Dejimo,Fob i Harmonija.Afrodita je imala ljubavne veze sa Donisom i sa Anhisom.Njen omiljeni cvet bila je ruža,dok je njene kočije vukao par golubova,ptice koje je najviše volela.

Ares bog koji je voleo borbu,uvek se prikazuje sa šlemom,u ratnoj opremi,spreman za borbu.Gde god je rat,krvoproliće,ili neki oružani sukob,Ares je prisutan.To je bio razlog što ga ljudi nisu slavili i obožavali kao ostale bogove,pa se i gradovi koji bi ga smatrali svojim zaštitnikom,nigde ne spominju.Sin Zevsa i Here,često bi dolazio u sukob sa ostalim bogovima pa čak i sa sopstvenim ocem.U Tebi je bio slavljen,kao predak kraljevske loze jer je njegova kćerka koju je imao sa Afroditom,Harmonija,bila žena Tebanskog kralja Kadma.I zaista,ovaj strašni bog imao je vezu sa nežnom i požudnom Afroditom,sa kojom,je pored Harmonije imao i još Erosa,Foba i Dejma.Osim njih Arej je imao i drugu decu.Neka od njih su Kiknio,Diomed i Liakon.